ВИСОКА ШКОЛА СТРУКОВНИХ СТУДИЈА ЗА ВАСПИТАЧЕ ШАБАЦ

Конкурс за завршетак недовршених приповедака Лазе К. Лазаревића

БЕСЕДЕ ПОВОДОМ ДОДЕЛЕ НАГРАДЕ

С обзиром како ме прати и појављује се изненада и с намером у мом животу, могу да кажем да ми је писац Лаза Лазаревић суђен.
Од раних приповедака, са упознавањем његове „Све ће то народ позлатити“ у раним разредима основне школе била сам увучена у посебну атмосферу његовог приповедања. Као ученица раних разреда основне школе, нисам до краја разумела патриотизам и људску дужност описану у случају сина инвалида кога оплакује отац Благоје али ме је привукла и погодила атмосфера чекања; на обали људи нестрпљиво чекају лађу док сунце залази за реком, што ми је било блиско и што сам на својој кожи осетила јер су ми родитељи радили, а ја сам прободила већи део дана сама, ишчекујући да се врате с посла и да остатак дана проводимо заједно.
Касније, срела сам се са приповетком „Први пут с оцем на јутрење“ у којој је мене тинејџерку склону испадима погодио демонизам њених јунака и кобна јачина немуштих сила које лако овладају људима, ако им се они на време не одупру.
Велики сусрет се догодио кад сам се припремала за писање романа „Икона“ у којем је јунак наш писац, Лазаревић из младићких дана, као студент медицине у Берлину, у пансиону Гутјар у којем упознаје „Швабицу“ Ану Гутјар и у њу се заљубљује, напушта пансион после неславног завршетка те љубави. Много сам тада читала о Лазаревићу, проналазила необичне податке из његовог живота, откривала непознату страну његове личности. Занимало ме је да у „Икони“ насликам пишчеве почетке, време док још није постао споменик, да истражим све оно што се у слојевима слаже у пишчевој души и ствара посебан сензибилитет, да насликам нашег Шапчанина у немачком свету и покажем то мешање култура кроз љубав према странкињи, ако у љубави уопште може да се говори о странцима и странаштву.
Када сам завршила овај роман, пало ми је на памет да би било занимљиво испричати ову љубавну причу и из женске перспективе Ане Гутјар, видети шта она има о томе да каже, како је она заволела и опростила се од своје младалачке љубави, шта се њој јавило као препрека и каква је била њена мисао да зарад љубави остави своју средину и оде у тамо неку Србију, чији језик не зна нити иког тамо познаје.
Лаза Лазаревић се појавио и у мојој књизи „Мацо, да л` ме волиш“, кад у једној причи исписујем необјављени епилог њихове приче из мог романа, по којем Ана Гутјар, већ старица која је иградила каријеру оперске певачице, на питање једног Лазиног биографа да ли се сећа неког српског студента по имену Лаза Лазаревић из мајчиног пансиона, одговара да никад није познавала иког са таквим именом.
Најзад, овај занимљиви подухват довршавања Лазаревићевих одломака и бележака, по препоруци мојих пријатеља Пантића и Иванића, у сјајном друштву са великим зналцима и талентованим писцима, Михајлом Пантићем и Вулетом Журићем опет ме је спојио са омиљеним писцем, овај пут са више одговорности и безусловне оданости која никако не би смела да изневери изворну изузетност великог писца.
Задатак је изискивао дубоко промишљање али и пружао обиље задовољства кад сам осетила да сам на правом путу и да се приповетка некако сама од себе одмотава. Мој одломак Тешан пружао ми је могућност да из летаргије лењивца о којем је Лазаревић оставио белешку од непуне три странице окренем причу у психолошком смеру породичне сторије са трагичним завршетком, користећи топосе других приповедака, распознатљива места и карактеристична Лазина опажања.
Захваљујући нашим дивним организаторима, који су осетили потребу да се заједно с нама одуже нашем писцу Лазаревићу и да се радују у књижевности, сви заједно поздрављамо ово дивно подсећање, у нади да неће бити и последње.

Љубица Арсић
Шабац, 18. 4. 2018.

Лазаревићева прича угаони је, уједно и темељни камен српског приповедања. Уз Стевана Сремца, Симу Матавуља и Бору Станковића, без којих српска уметничка прича, дубока, жива и сугестивна, не би изгледала онако као што изгледа, Лазаревић је својим обимом невеликим, али далекосежно значајним опусом учинио да српско приповедање добије потпун европски лик. Његове приче читао сам толико давно, у детињству, у школи и мимо ње, да сада више и не могу да се сетим када је то било први пут; једноставно, чини ми се да некако одувек знам оних неколико незаобилазних, антологијских прозних партитура („Све ће то народ позлатити”, „Први пут с оцем на јутрење”, „Ветар”, „Швабица”) без којих било који писац који пише приче на овом језику не би ни могао ни умео да прослови понешто о магијском ткању речи које се приповедањем назива. И те приче читам стално, у свим минулим деценијама прочитао сам их толико пута да бих се у покушају да то пребројим свакако спетљао и загубио. Понекад их, и дан-дањи, читам тек да бих обновио ону исконску чар наивног урањања у измаштани свет, а то је осећај, у детињству најачи, који од нас нас заувек начини фанатичне читаоце. У појединачним случајевима и писце.
Лазаревића сам читао и по разлозима и захтевима друге стране сопствене професије. Студентски рад о његовој прози, написан код тадањег младог асистента Душана Иванића, можда је и први озбиљнији покушај у мом аналитичком бављењу књижевношћу. Па је тако било и касније, у неколико за мене важних наврата. У интегралној Антологији српске приповетке (2005), у три тома, од Вука Караџића до данашњих дана, међу шездесет одабраних приповедача, свега је петнаест оних који имају више од једне приче. Иво Андрић има их четири, Бора Станковић три, а Лаза Лазаревић је у групи писаца заступљених са по две, како због уметничке успелости и поетичке индикативности његове прозе, тако и због њеног потоњег утицаја у пољу српског приповедања. Ниједна разложна матична књига те врсте на српском језику није могућа без Лазаревића. Најзад, у студији Основи српског приповедања (2015) Лазаревићеву прозу сам тумачио као етапу поетичке генезе националног приповедног система, па сам између осталог написао и ово: „У сугестивности приповедањем дочараног света, али и у ослобађању од анегдоте, у полаганој припреми простора за надолазеће, модерно обликовано приповедање и за коренски друкчије поимање природе нарације као примарног облика антрополошке комуникације, треба видети и уметничку вредност и књижевноисторијски значај приповедака Лазе К. Лазаревића.”
А онда се догодило да се Лазаревићем позабавим и као приповедач. На Иванићев предлог да покушам да на основу фрагмента једне недовршене Лазаревићеве приче напишем у мајсторовом духу целу нову причу која подразумева интерполацију тога фрагмента, најпре сам застао. Недоумица је трајала између пет и седам секунди, нисам сигуран тачно колико, испод десет свакако. Да, у свим својим књигама прича не чиним ништа друго него непрестано водим дијалог или полилог са приповедачима од којих сам на овај или онај начин учио како, кад и шта треба чинити у писању приче, а да се то умење никада до краја не научи, свака нова прича је суштински непоновљива и збива се први и једини пут, јер да није тако, не би ни била писана. Дуг би сада био списак свих оних које сам на овај или онај начин усвојио и посвојио у свом читању и писању, предуг а непотпун, рећи ћу само да сам писао у дослуху са причама Чехова, па Гогоља и Храбала, Андрића и Црњанског... али до тог конкретног предлога не и по Лазаревићевом начину. Велика предност данашњег приповедача је у ширини могућности избора који му нуди традиција; кад му се у мислима отвори прича он лако изабира регистар у ком ће је написати. Међутим, уколико бих баш морао да издвојим писца из дубље националне традиције који ми је по афинитету и сензибилитету некако најближи, то би свакако био Симо Матавуљ. На крају крајева, књигу Новобеоградске приче написао сам сећајући се, између осталих, и Џојсових Даблинаца и Матавуљевих Београдских прича. Матавуљ, Андрићев узор, први је прави урбани писац српске књижевности, окренут и посвећен опису човековог сналажења и несналажења у великом градском мравињаку, а Лазаревић је нешто сасвим друго, писац који се сећа породичне идиле и недотакнуте природе, романтична, преосетљива душа спремна да опрости свету његову несавршеност. Али, зашто да не, хајде да видим могу ли... „Морај се, па ће ти доћи”, то је мој омиљени цитат из једне Гогољеве приче...
Најпре сам изабрао фрагмент којем су каснији приређивачи дали наслов „На селу”, готову епизоду у којој млади студент са припитим кочијашем путује негде на село, што је опште место и типична ситуација приповедне прозе 19. века. Требало је замислити почетак и крај приче, где и зашто он путује, и шта ће затећи тамо где се запутио и због чега је дошао. Ха, сетио сам се, у тај пар, по асоцијативној аналогији, недовршене „Швабице”, у којој је главни јунак болестан од љубави, што је, опет, карактеристична, „вертеровска” приповедна ситуација старије прозе, а ни данас се у том погледу није много променило. Да напишем како се и када од те љубави разболео? То!, поручих и наручих себи; у писању прича нужна је основна идеја, све остало се решава у самом процесу слагања речи и реченица.
И онда сам, по енти пут, пуну седмицу читао само Лазаревића, сваки дан по једну причу, са оловком у руци, подвлачио сам необичне, типичне речи и обрте, реторичке поштапалице, улазио у ритам приповедања, обраћао пажњу на интерпункцију и на дистрибуцију описа, на дијалоге и коментаре, еда бих му некако ушао под кожу или, да то кажем прецизније, овладао његовом наративном таласном дужином. Мало се и незаслужено ретко у безобалној литератури о Лазаревићу говори о лепом језичком распону његове прозе, о бојењу и сликању речима; са једне стране он је заиста ђак српске регионалне реалистичке прозе, његов говор врви од архаизама и локализама, али у исти мах он је и први српски европски приповедач који се издашније служио интелектуализмима, страним речима, уношењем реплика из иних језика, итд.
И онда ми није било нимало тешко. Једног јутра сео сам у имагинарну кочију са главним јунаком Мишом, студентом медицине заљубљеним у Немицу Ану, и ваљевским кочијашем Тривуном, ракијашем, и до увече сам, клајцајући се тим путем, имао готову причу.
Послао сам је Иванићу. После дан-два јавио ми се зналац српског реализма, и прословио само: „Личи.”
У реду, рекох, ово је мој прилог.

Михајло Пантић

У заградама, иза тачкица...
         Одувек сам волео књиге, али ми је дуго требало да заволим да их читам. Прво су само стајале на полицама регала у дневној соби, било је их је свакојаких, и ја сам их гледао преко украсних фигурица слонића, мајмуна, малог Његошевог гипсаног попрсја и урамљених фотографија, потом сам их листао (на пример: било је много фотографија у другом тому Дедијерових Прилога за биографију Ј. Б. Тита), али никако да се препустим том свету из којег данас не избивам...
         Из тих мојих припремних и нечиталачких књишких година памтим и насловну страну књиге Све ће то народ позлатити, коју ми је за један од последњих једноцифрених рођендана поклонио мој ђедо, узорни, строг железничар, који је касније био неизмерно поносан на мој избор животног позива (да постанем књижевник, како ме је прозвао чим сам уписао Историју југословенских књижевности, мада сам пре тога стекао диплому отправника возова у средњој стручној школи, где ми је српскохрватски предавала професорица Неда Јаковац, која ми је несебично широм отворила врата у свет уметности, подржавши ме у свим младалачким побунама). И данас памтим илустрацију на корици књиге штампане у једној од тада бројних едиција школске лектире: два људска лика, под шубарама, притиснута пригушеним светлом лампе, лица избразданих дубоким борама.
         И као што не могу да помислим на Крагујевац, а да ме не освоји безнадежност усуда ликова из магично замагљеног књижевног света Видосава Стевановића, тако не могу да помислим на Лазу К. Лазаревића а да се не нађем у загушљивој просторији нискога стропа са том двојицом ознојених, уморних мушкараца које ће и најмањи трептај или уздах коштати оног неизрецивог, најдубљег људскога бола који се са човеком рађа, али га надживљава и наставља да притиска земљу на којој стојимо.
         Када ми је додељена ова лепа, изазовна и необична дужност да „допишем“ Лазаревићеву недовршену приповетку „Побратими“, није ми било друге, него да из тог физичког притиска бола који са собом носи свака људска егзистенција створим материју од које ћу да начиним целину што је сада предајем на суд читаоцима. Лазаревић је у заградама, иза тачкица, оставио назнаке у ком смеру би требало да се развија ова прича. Па ипак, пре саме радње, далеко важније и пресудније за исход ове радње, ваљало је „ући у језик и стил“ једног од наших највећих приповедача. Јасно је како ја нисам тај који ће просудити да ли сам у томе имало успео, али у тренутку када су се Лазаревићеве реченице нашле „на екрану“, када више нису биле одштампане на страницама књиге из едиције Српска књижевност у сто књига, него су постале тек део текста у настанку, осетио сам да ме захвата талас који ће ме сретно довести до чврстога тла последње реченице.
         Боравећи у бићу Лазаревићеве уметности, све време сам врло јасно и недвосмислено осећао величину и трајност њене свевремене модерности. Као што су вечни човеков бол и тескоба у никада довољно осветљеном и проветреном свету, теко је вечна величина дела уметника какав је био и Лаза К. Лазаревић.
         Надам се да овим мојим предузећем његово дело нисам оскрнавио.

Вуле Журић

Образложење жирија

Другим циклусом књижевног конкурса за „наставке“ одломака из Лазаревићеве заоставштине завршава се циклус конкурса које је расписивала Висока школа струковних студија за васпитаче у Шапцу. У овом кругу је умјесто анонимног конкурса (под шифрама) упућен позив савременим приповједачима да напишу „наставак“ трију Лазаревићевих одломака, Тешан, На село и Побратими. Висока школа за васпитаче, организатори и чланови жирија , професорице Ружица Јовановић, Славица Јовановић и ја, имали смo срећу да у сусрету са професором, приповједачем, критичарем, есејистом Михајлом Пантићем добијемо не само подршку, већ сарадника који је приволио себе, Љубицу Арсић и Вулета Журића да напишу „наставак“ поменутих Лазаревићевих одломака.
Љубица Арсић у Икони (роману по мотивима Лазаревићеве Швабице) написала: „Да би се писац боље разумео <...> потребно је некако сазнати шта све није написао.“ (Икона, 2001: 55) Или шта је хтио написати, а није стигао или није могао, додао бих! Искуство с одломцима у оквиру завршених приповиједака (нпр. одломак Вучко и Он зна све) говори да су Лазаревића извјесни мотиви прогонили годинама, да им се враћао, и да је све дубље зарањао и у нашу средину, у природу човјека уопште, и нашег посебно.
У досадашња четири конкурса било је преко 150 учесника. Показало се да су по правилу изабрани радови аутора који су већ објављивали књиге, романе или збирке приповиједака. Такође, да није био велики проблем да се уобличе фабуларне линије, заплет и расплет (јер их је Лазаревић у неким одломцима назначио, нпр. у Секцији), већ стил, душевност/емотивност, лексика, онај гогољевско-тургењевљевски спој, а нарочито оно кад душа предмета изван нас почиње да зрачи (што би рекао Џојс). Други је изазов био везан за ликове. Издавачи/приређивачи Лазаревићевих дјела су одломцима из његове заоставштине давали наслове према садржини (Вучко, Тешан, Баба Вујка, Побратими, Стојан и Илинка), а при томе су се иста лица налазила у различитим цјелинама. Трећи је изазов везан за мотивисање емотивних/душевних преокрета у јунацима, проналжење оног суптилсног споја између ока, уха и душе, између стварног и над-стварног.
Својеврсно је чудо да се нађу три добитника Андрићеве награде за приповијетку (Михајло Пантић, за 2003, Ако је то љубав; Љубица Арсић, за 2005, Мацо, да л` ме волиш, а Вуле Журић, за 2015,   Тајна црвеног замка)око Лазаревићевих мање или више случајно сачуваних рукописа. У историји читања Лазаревићеве прозе (што сеже тамо негдје од 1879. године), овај ће се дан биљежити не као лијеп дан у години, већ као лијепа година у стољећу! Нема боље потврде о животности и савремености Лазаревићевог дјела од овог одговора савремених српских приповједача на његове изазове. Додајмо да је његова проза, и без овог нашег конкурса или позива,   одавно изазивала дијалоге, било да је то Све ће то народ позлатити у ратним временима (која код нас не мањкају), било Швабица у романесконој преобразби коју јој је дала Љубица Арсић у Икони! Драматизовано је и прерађено у филмске и тв сценарије више Лазаревићевих приповиједака: Швабица, Вертер, Све ће то народ позлатити ..... Драмске обраде су радили, између осталих, Јосип Кулунџић, Владимир Јовичић и Ката Југовић, професорица шабачке гимназије.
Дозволићете ми да нешто кажем и о извјесним аспектима овогодишњих завршетака или наставака Лазаревићевих одломака. Прво, аутори су имали предлошке или почетне позиције: Љубица Арсић обликован лик као портрет без готово икакве фабуларне констелације, као труп без удова, непокретан (Тешан); Михајло Пантић као да је имао отворено поље тзв. „путничке приповијетке“, подврсте која је обиљежила почетке реализма у српској књижевности 60-их и 70-их година 19. вијека: слике с пута, путник и кочијаш, успутни сусрети, циљ; Вуле Журић је имао пак фабуларно готово завршен текст, те је требало уносити уметке и развити расплет. Упркос разликама у изворним текстовима, аутори наставака су остали у основном плану Лазаревићеве прозе. Све троје су слиједили њен стил и рјечник, добро осјећајући специфичност језика између мачванских или шабачких локализама (нпр. дајанисати и др.) и модерних варваризама (нпр. инсултиван, остентативно). Додао бих: овог посла су се прихватили писци чије је приповједачко дјело у тијесном додиру са искуствима и традицијама приповиједања у нашој и у свјетској књижевности (и са канонима приповиједања и са рушењима тих канона).
Љубица Арсић је ауторка више романа, међу којима је Икона, на подлози Лазаревићеве Швабице; 10-ак збирки прича, од којих је Мацо да л` ме волиш, вијенац од 201 кратке приче, обједињен овом тривијалном реченицом, иза које су као јунаци славне личности умјетности, књижевности, науке (од Дантеа и Шекспира до Путина и Кастра), у свијету нагона, подсвијести и хаотичности модерног доба (Љиљана Шоп).
У Лазаревићевом одломку Тешан имала је само торзо портрета, с ликом који се не креће, не ради, већ се налази у поновљивим, типизираним ситуацијама и радњама (јутарње истезање и зијевање, вајат, пас, гуске и кокошке, ракијски казан, карлица с млијеком и кајмаком), што јунаку даје „слику задовољене богиње савести“ (Лазаревић). Ауторка је пошла од те летаргичн природе, гдје се ипак крила „забарикадирана светлост која више не тражи изласка већ чами и пече своју тамницу“. Уз „гргуљаве гласове праља“ с ријеке,   привиђа му се „лик високе, стасите жене“, те ће се Тешан оженити, добити кћерку Даницу. Отвориће се простор за освјетљавање мрачних тунела људске душе, кад „од оног туњеза настаде други човек“, „као да је потпуно подетињио“, док му дјевојчица не страда од баченог камена, а приповијетка завршава у патњи, гријеху и праштању, сa свечаном опоменом приповједачеве мајке, „Важно је да онај горе увек прашта. А ми како хоћемо и како можемо.“ Промјена условног наслова одломка Тешан у Тешанов камен, уз елементе тзв. путне приповијетке (приповедач путује до Тешанове куће), потврђује како се камен трансформисао у симбол који повезује и карактер и страдање.
Није могуће у неколико реченица сажети књижевни лик Михајла Пантића: иза њега је ерупција стваралачке енергије у више области писане ријечи: 15-ак књига приповиједака/прича, више књига студија (једна се зове Основи српског приповиједања, која сажима искуство читања српске прозе од 18. до почетка 19. вијека), серија критика прозе и поезије под насловом Александријски синдром, књиге огледа, дневника, биљежака, 10-ак антологија (једна у три тома), 10-ак зборника кратке приче, 26 награда! Једна Пантићева књига има наслов Читати, шта друго, а као да његов опус и живот може имати наслов-девизу: Писати, шта друго.
Михајло Пантић је узео на себе одломак На село, који нема фабуларног почетка, иде из средине, с пута, и трaje у препирци с кочијашем који зауставља кола код сваке механе. Очито је требало да то буде тзв. путна приповијетка, али, чини ми се, не више само снимак онога што се види и чује (објективно) већ као нека врста „унутрашњег“, иронијског контраста између двају виђења свијета, „нашег“ и „њиховог“, без јасних граница између тих виђења. Наиме, Лазаревићев приповједач је најчешће неко ко је и господин и сељак (домаћи), и ко школован, са стране, долази из туђег свијета, страног, опасног (по мишљењу сељана). То приповједачу омогућује да мијеша и конфронтира два стилско-лексичка плана. Пантић је изградио мотивацију за путовање „на село“ сјећањем на Ану из Берлина (Швабица)... и нов однос средине према њему и његов однос према старој средини... Тако је успостављена равнотежа између кочијаша, спољашњег свијета и унутарњег свијета приповједача,   са успоменама на   Ану, па са сјећањима из дјетињских дана (посјете и распусти на селу). Срећно повезивање наизглед невезаних мотива/тема, сеоских пејзажа и знакова у природи, који приповједача враћају берлинској љубави и држе у наручју старих обичаја.
Вуле Журићсе у српској књижевности појавио мушки, збирком Умри мушки (1991), а потом и он наставио еруптивно: 5-6 збирки прича, десетак романа, радио-драме о животу и умирању српских писаца (Станковић, Ракић, Кочић, Ћопић, чак Емануил Јанковић, С. Ћоровић, Брана Цветковић), више значајних награда.У књизи која је добила Андрићеву награду, Тајна црвеног замка, обухваћена је хуморно-сатиричним видокругом политичка и књижевна историја Југославије.
Журић као да је овом приликом имао најлакши посао, а може се разумјети у смислу – најтежи. Његов одломак је готово завршена приповијетка о побратимима. На првим страницама Лазаревић прича о друговању, а онда је сачуван одломак о њиховој неразјашњеној (неиспричаној) свађи и измирењу. Аутор овог наставка је тој свађи дао пун приповједачки оквир, а потом је развио епизоду о сусрету побратима у Београду (Јанко) и у унутрашњости (Јоца). Журић је прекид у грађи за причу искористио за реминисценцију на догађај који је пореметио па учврстио њихово побратимство (партија шаха), а завршне странице претворио у пројекат судбине и карактера (шта јесмо, а шта нам се догађа). Лазаревићеви Побратими су ода младости и пријатељству, али и прича о забораву, растајању и непредвидљивим путевима људског живота, кад се жар младости постепено претвара у јад зрелости, гдје остају још сјећања на оно „сентиментално тесто умешено од љубави, преданости, дужности, благодарности, пријатељства“, како је Лазаревић умио да иронизира своје јунаке и у Швабици, Ветру или у Вертеру.

Предсједник жирија
Проф, др Душан Иванић

увећај слику

Довршена приповетка Лазе К. Лазаревића ТЕШАН – аутор Љубица Арсић

увећај слику

Довршена приповетка Лазе К. Лазаревића НА СЕЛО – аутор Михајло Пантић

увећај слику

Довршена приповетка Лазе К. Лазаревића ПОБРАТИМИ – аутор Вуле Журић

Резултати другог циклуса наградног Конкурса за завршетак недовршених приповедака Лазе К. Лазаревића:

Три приповетке Лазе К. Лазаревића, путем конкурса по позиву стручног жирија, довршили су:

- Љубица Арсић, професор књижевности и књижевник (Београд): Приповетка: "Тешан"

- Проф. др Михаjло Пантић, универзитетски професор, књижевник и књижевни критичар (Београд): Приповетка: "На село"

- Вуле Журић, књижевник и публициста (Београд): Приповетка: "Побратими"

Стручни жири у саставу:

- Проф. др Душан Иванић, председник жирија, професор емеритус Филолошког факултета у Београду

- др Ружица Јовановић, члан, професор Високе школе струковних студија за васпитаче у Шапцу

- др Славица Јовановић, члан, професор Високе школе струковних студија за васпитаче у Шапцу

Текст недовршене приповетке "ТЕШАН"

"ТЕШАН" - критички апарат

Текст недовршене приповетке "ПОБРАТИМИ"

"ПОБРАТИМИ" - критички апарат

Текст недовршене приповетке "НА СЕЛО"

"НА СЕЛО" - критички апарат

ДРУГИ ЦИКЛУС ЗА НЕДОВРШЕНУ ПРИПОВЕТКУ ЛАЗЕ К. ЛАЗАРЕВИЂА

После првог четворогодишњег циклуса Конкурса за завршетак недовршених приповедака Лазе К. Лазаревића, довршене су четири Лазаревићеве приповетке сачуване у пишчевим белешкама: "Секција" (2014.) "Баба-Вујка" (2015.) "Вучко" (2016.) и "Стојан и Илинка" (2017.) год. Преостале три недовршене приповетке: ,,Побратими", ,,На село" и ,,Тешан" биће довршене путем конкурса по позиву. Организатор и стручни жири извршиће избор учесника по позиву од којих се очекује да учешће у пројекту и рад на довршетку приповедака потврде до децембра 2017. год. Завршетак приповедака предвиђен је до краја марта 2018. год. Учесници ће бити награђени за свој рад Повељом и новчаним делом награде. Очекујемо успешан довршетак три преостале приповетке Лазе К. Лазаревића и још једном се захваљујемо досадашњим учесницима конкурса, и свима који сарађују на пројекту који смо започели 2013.

увећај слику

БЕСЕДА ПОВОДОМ ДОДЕЛЕ НАГРАДЕ

Историчари књижевне уметности се већ одавно држе устаљених судова и ставова по којима је Милован Глишић творац сеоске реалистичке приче, Радоје Домановић сатиричне, а Лаза Лазаревић психолошке, Сима Матвуљ и Стеван Сремац од свега побројаног помало, а да су Светолик Ранковић и Милорад Шапчанин зачетници друштвеног, односно психолошког романа. У низу ових писаца а и других из тог времена које нисмо поменули, посебно место припада Лази Лазаревићу, чије по обиму невелико дело, по многим особеностимам тематске, идејне и естетске структуре, а нарочито у форми и стилском изразу, представља највише домете српске реалистичке прозе у другој половини XIX века. Рођен је у Шапцу 1851, а умро у Београду 1890. Није имао среће као и неки други српски даровити писци да проживи ни просечан људски век, али је захваљујући уметничком дару и снази свога талента, али и образовању стеченом у Србији и Немачкој, остварио дело непролазне уметничке вредности. Његови књижевни узори су велики руски писци, али је у знатној мери своје књижевно дело стварао и под непосредним утицајем свога зета, десетак година старијег Милорада Поповића Шапчанина. Књижевна критика, а нарочито Јован Скерлић су занемаривали ту чињеницу, ваљда у намери да покажу колико је Лаза велики, те да зато није ни могао писати под утицајем мање познатих писаца. Притом су заборављали на чињеницу да је Шапчанин у то време слављен као један од највећих српских песника и да ђак често може превазићи свога учитеља, какав је случај и у односу ових писаца. Скерлић ће рећи да је Лаза своје сентименталне идиле увек писао са предубеђењима, ''са нечим што подсећа на Милорада П. Шапчанина, који није био без извесног, и то штетног, утицаја на развој његовог књижевног талента.'' Доцнији историчари су се поводили за Скерлићем, па ће и Славко Леовац рећи да је Лаза писао под сасвим незнатним утицајем свога зета Шапчанина. Једино ће Милан Савић експлицитно нгласити да је Лаза ''одрастао у кући свога зета, песника српског Милорада Шапчанина, те нећемо баш рђаво судити ако Шапчанину упишемо у заслугу што је нашао и неговао тај красни дар шура свога''. Даље наводи да су код Шапчанина чести гости били Јован Ђорђевић, Јован Бошковић и други писци тог времена ''тако да је млади Лаза имао тако најлепше прилике да природни дар свој однегује, слушајући разговоре тих познатих људи о књижевности, о филозофији, о друштвеном животу''. Лаза Лазаревић је одрастао у трговачкој породици. Пошто је рано остао без оца, сав терет егзистенције, али породичног васпитања преузела је његова мајка. Она га је подизала и васпитавала у духу патријархалног морала, према нормама великих патријархалних задруга. То ће оставити трајан печат не само на његов доцнији живот, већ и на целокупно књижевно дело. Прву приповетку, Први пут с оцем на јутрење, Лзаревић је објавио у Српској зори 1879. године. Нешто доцније појавиле су се и његове најбоље приповетке: Школска икона у Словинцу 1880, а у периоду од 1880 до 1882 и друге његове познате приповетке: У добри час хајдуци, На бунару, Вертер, Све ће то народ позлатити. Знатно доцније изашле су приповетке Ветар (1889) и Он зна све (1890). Приповетка Швабица остала је у рукопису и објављена је после пишчеве смрти. Осим тога у рукописима је остало неколико недовршених приповедака, белешки и скица. У својим делима Лаза Лазаревић најчешће слика сеоски и паланачки живот у другој половини XIX века, судбине обичних људи, сеоских домаћина, трговаца, учитеља, попова и интелектуалаца. У средишту његове пажње је судбина индивидуе која води безуспешну борбу са неписаним правилима патријархалног реда, и у тој борби скоро увек бива поражена. То је био главни разлог да су га Скерлић, а после њега скоро сви доцнији историчари, па чак и Јован Деретић, окарактерисали као сентименталног моралисту и конзарвативног писца. Мишљења смо да су то исувише непримерене и тешке речи уз име и дело Лазе Лазаревића, поготово што су оне скоро увек имале негативну конотацију у општој оцени његових литерарних вредности. Полазећи од тог става, могло би се поставити реторичко питање: Да ли од Хомера, па све до нашег времена, од Сервантеса, Балзака, Дикенса и великих руских класика, има и једног исца који није на овај или онај начин моралиста? Свако велико књижевно дело у комплексној структури својих значењских нивоа, има и компоненту идејних и моралних вредности које чине кохезионо ткиво његове естетске и тематске и језичке структуре. У том случају радије бисмо се определио за став Дубровског који истиче да ''због своје историчности, у тренутку кад открива један видокруг,критика скрива неки други видокруг. Она омогућава да се нешто види управо у оној мери у којој човека чини слепим за све друго''. Притом ваља имати на уму да писац у своме делу, па тако и књижевни критичар, не може никада у потпуности умаћи ''својој индивидуалности, своме времену и својој националности'' (Кајзер, В.) Критичар има право на свој став или убеђење, али то му никако не даје и право да инсистира да је његово мишљење једино тачно и неоспорно. Кад је реч о општим вредностима књижевног дела Лазе Лазаревића, ваља нагласити чињеницу да је он први српски писац који је са толико уметничког дара и интуиције понирао у психологију својих јунака, и који је, на тај начин, у знатној мери успевао да осветли разлоге њиховог повиновања тим нормама. Ваља рећи да каткад Лаза зна исувише да уздиже снагу патријархалних норми, као у причи Швабица, када се главни јунак, у тренутку драматичне унутрашње борбе, располућен између љубави према странкињи и својих моралних назора пита: а шта ће рећи моја мајка, моје сестре и родбина. Шта ће рећи Србија? Он једно исувише лично питање уздиже чак до нивоа националног проблема, као да је Србији битно да ли ће се неки њен интелктуалац оженити Немицом или Српкињом. Па и у оваквим случајевима треба одустати од квалификација као што су да је Лаза сентименталиста, да су његове приповетке увек тенденциозна, па чак и са моралним наравоученијем, већ ваља узети у обзир његову крхку физичку конституцију и исувише осетљиву унутрашњу природу, необично надарену и суптилну, да би се могла уздићи изнад индивидуалног, на ниво хладног резонера који са дистанце посматра свет око себе и који неумољиво суди о својим поривима и моралним начелима . Нагли преокрети у понашаљу главних јунака, у тренутку када се покоравају колективу или старијим ауторитетима у задрузи, или, када жртвују личну слободу зарад добра својих најближих, у основи је скоро свих његових Лазаревићевих прича, како оних са темом из сеоског и паланачког живота, тако и оних у којима интелектуалац такође жртвује своја убеђења да би остао на линији неприкосновених старих схватања. Такво понашање јунака изазвано је најчешће њиховим унутрашњим поривима и жељама или погледима на свет, а врло често и деловањем спољашњих фактора. У приповеци Први пут с оцем на јутрење, кафана је поспешила и убрзала материјални и психолошки суноврат Митра, као и застрањивање Стојана у сада довршеној причи Илинка, док је у Вертеру мистично и скоро кобно деловање бање, која је стециште свега што може пореметити устаљени живот неког појединца. Извесстан отпор осећа се у Лазаревићевим приповеткама према свему што долази са стране, нарочито у приповеткама у којима су главни јунаци образовани и школовани људи, или носиоци идеја које су покупили у књигама или их донели са стране. Но, без обзира да ли је реч о приповеткама са тематиком из сеоског или паланачког живота, о обичним људима или интелектуалцима, код Лазаревића постоји једна танка, али чврста нит, која маркира екстремне појаве пишчевог времена и открива необичне судбине људи који се не сналазе у времену нових друштвених односа и надирању либералне грађанске идеологије. Оно што привлачи посебну пажњу и осваја читаоца снагом уметничког израза, јесте драмска напетост у компоциционој структури његових прича. Драмски сукоб се развија спонтано, до кулминативног набоја, а изазван је најчешће супртстављеним силама индивидуалног и колективног, у чијем исходу колективно најшешће има одлучујући значај. Приповетка Све ће то народ позлатити разликује од претходно назначених, како по тематској, тако и по стилској и естетској структури, а нарочито по ставу писца који се показао као аналитичар и оштри критичар негативних појава друштва у којем живи. Немоћни учесник рата, сада инвалид, бива препуштен себи и милосрђу народа. Пишчев став исказан је јасно и недвосмислено у понашању и речима оца, који не препознаје унакаженог сина. У овој приповеци посебно су рељефно и снажно маркирани спољашњи и унутрашњи портрети главних јунака, што се може рећи и за неке друге приповетке, пре свих на лик Митра из приповетке Први пут с оцем на јутрење, на лик Видака из приче Он зна све и др. У приповеци Све ће то народ позлатити писац се згрожава над суровом стварношћу у којој бранитељи земље, а сада ратни инвалиди бивају препуштени милосрђу улице. Његов став према друштву је овде пун ироније која се у очајном вапају Благоја Казанџије ''Све ће то народ позлатити'', трансформише у отворену јеткост и експлитни сарказам. Оно у чему се слажу скоро сви критичари јесте да је Лаза Лазаревић префињени интелектуалац, приповедач изузетног дара и стваралачког сензибилитета, писац који има довољно снаге и интуиције да проникне у најдубље слојеве људске душе, да осветли узрок унутрашњих фрустрација и драмске напетости својих јунака, који уме да развије драмски ток радње, да организује чврсту композицију, без дигресија и сувишних епизода. Томе ваља додати да је његова реченица кристално чиста и јасна, прочишћена од баналних речи израза, конструисана са изузетним осећањем за фолклорну боју језика средине у којој се радња догађа
Миомир Милинковић
Шабац, 23. 5. 2017.

Образложење жирија

Да вас све упознам са садржином сачуваних одломака Лазаревићеве приповијетке Стојан и Илинка. Почиње тиме да је Стојан (у једној од верзија звао се Јанко, стајаће име за групу Лазаревићевих приповиједака и одломака) постављен за секретара (дотле је био чиновник нижег ранга, писар), што у њему ствара навалу нових расположења, осјећања и понашања (у кафани части све и губи се у вину и друштву; код куће у шареним сликама искрсава му комшиница Илинка ... Мамурном, пада му на ум жеља да уреди живот и да се ожени! Мисли на комшиницу Илинку и идее код своје тетке, бабе-Вујке, да уговори просидбу... Ту се ова нит приповиједања прекида и прелази на Илинкиног оца Јову, у неколико слика његовог патријархалног лика, па на Илинку и њене представе о животу и љубави... У наставку Стојан код бабе-Вујке најављује просидбу... Онда долази први сусрет између Илинке и Стојана (пошто је газда Јова пристао на удају своје кћерке): њих двоје под иконом у соби код баба-Вујке, бивају «као окупани и заогрнути ризом новога, од бога благословенога живота». (Како се тај богом «благословени живот» претворио у брачну каљугу, то Лазаревић није стигао или није могао да разрјеши!) Слиједи одлазак «на прстен», једна развијена, богата слика из ондашњег друштвеног живота у трговачко-чиновничкој средини, с пјесмама, вином и разговорима, те Илинкини немири уз спавање и снове. Потом је остала само скица завршетка: Стојаново невјерство, смрт дјетата, криза главног јунака, помирење уз увојак косе мртвог дјетета. Стојан и Илинка је, као и одломак Вучко, који је прошле године био тема конкурса, најразвијенији недовршени приповједачки текст из Лазаревићеве заоставштине. Што је учесницима на конкурсу стварало додатне тешкоће, Лазаревић је назначио главна фабуларна тежишта завршетка, што је ограничавало самосталност. Друге тешкоће су биле још веће: како мотивисати прељубу која почиње од прстеновања? Како сачувати стил дискретних слика и приповиједања прожетог често иронијом и хумором! Шта радити с Илинком, односно – шта да Илинка ради у таквим околностима. Лазаревић је шкрт писац, не троши много ријечи ни за тешке тренутке (Први пут с оцем на јутрење), воли посредне, симболичке, често неодгонетљиве слике (нпр. крај приповијетке Ветар), а с друге стране, у одломцима и завршеним приповијеткама, провлаче се варијације истих или сродних карактера (усредсређење на тип јунака слабе воље), описа и симбола. Док су савремене натуралистичке струје у европској књижевности уводиле бестијално-сексуално у човјеку, Лазаревић воли лирско-поетски ореол и у еротски изазовним сценама. (Сјетимо се Швабице: нема тананијих, мекших слика љубави у нашој прози.) Стојан и Илинка, с неколика паралелна тока, могла би бити дио шире романескне фреске (какву је налазио у Лазаревићевим одломцима Драгиша Живковић). Међутим, Лазаревић је склон напрегнутим, драмским сижеима, воли облик приповијетке (ако хоћете: новеле), активира повратак љубави међу супружнике мистично, посредством прамена косе њиховог умрлог дјетета. Њему није први пут да трага за вишим смислом људског живота, за симболом или знаком непролазног, надстварно-стварног. Ми не знамо зашто Лазаревић није завршио ову приповјетку ни више других почетака или скица и тема. Али он је био један од најактивнијих практичних љекара свога доба и истовремено љекар-научник. Био је општенародни љекар (док су једва почеле постојати установе које би томе удовољиле), па психијатар (док психијатрије још код нас није било), па оснивач геронтологије (прије него је геронтологија установљена било гдје на свијету), па краљев лични љекар. Кад је бечки Тагесблат донио вијест о Лазаревићевој смрти, наглашено је да је био краљев љекар, а Лаза Костић је у коментару, у Гласу Црногорца, иронично додао: да је томе бечком блату најважније што је био краљев љекар, а не што је највећи српски приповједач. Дакле, највећи српски приповједач 19. вијека стао је пред сопстеном замисли: шта да уради с чиновником којега је понијело унапређење у ранг секретара и љубав према заносној дјевојци из комшилука, увело га у брак, па га у међувремену одвукла кафанска атмосфера и зов тијела, да би га браку вратила смрт дјетета. Лазаревић је умио да нађе нешто јаче од зова тијела, општег морала, интереса, нешто што човјека враћа, како му се чинило, исконским вриједностима, оном што је над-тјелесно, над-интересно, узвишено, божанско. Смрт и вјечност, небо и звијезда која води повратку љубави. Учесници нашег конкурса су се мучили око рјешења: како мотивисати прељубу одмах послије или прије женидбе (између вјеридбе и женидбе): случај, пијанство, еротска страст, кафана, карактерна слабост, манир чак (па служавка објашњава Илинки да се то дешава мушкима; међутим Нушић се није суспрезао, као ни Игњатовић прије њега, да то припише и женскима). Тешко се проналазио пут до Лазаревићевог стила (а наставак/допуна би требало да слиједи тај стил), па потом до слике свијета који се осјећа иза стила. Тешко је било бити и Лазаревићев савременик (детаљи друштвеног живота и вјерских обреда), камоли имати онај суптилни спој ока, уха и емоције, што је Лазаревић проналазио редовно: у гесту, у коментару, у назнакама психолошког стања јунак. Мени се чини да је он велику тему епохе реализма у европским књижевностима (љубав и брак: Госпођа Бовари, Ана Карењена), гдје је укључен и наш Игњатовић) хтио да уклопи у приповијетку, да суочи нове околности градског живота, везане за главног јунака (чиновник, кафана, слободне професије) и патријархални однос према љубави и браку (Илинка). Изабрао је да залога постојаности брака и љубави буде смрт невиног бића, дјетета, потврђујући своју више сентименталистичку него реалистичку ћуд! Рад под шифром «Довршена приповетка» је по оцјени чланова жирија најбољи од пристиглих радова... Пажљивије мотивише околности прељубе, развија чиниоце искушења и стања јунака, даје слике понашања... Кад смо открили ко је иза шифре, видјели смо аутора којему је Лазаревић у видокругу цијелог списатељског и научног вијека, и утолико је наша одлука срећнија и праведнија.

Предсједник жирија
Проф, др Душан Иванић

У Шапцу, 16. маја 2016.

Довршена приповетка Лазе К. Лазаревића СТОЈАН И ИЛИНКА – аутор Миомир Милинковић

Књижевно вече поводом свечане доделе награде најуспешнијем аутору овогодишњег Конкурса за завршетак недовршене проповетке Лазе К. Лазаревића "Стојан и Илинка" биће одржанo 23. маја 2017. са почетком у 17:15 часова, у Високој школи струковних студија за васпитаче у Шапцу.

Резултати Четвртог конкурса за завршетак недовршених приповедака Лазе К. Лазаревића

До предвиђеног рока на адресу Високе школе за васпитаче у Шапцу, пристигли су радови 23 аутора. Захваљујемо се ауторима из Србије, Црне Горе и Босне и Херцеговине. До краја априла 2017. стручни жири оцениће квалитет приспелих радова, и имаћемо задовoљство да објавимо ко је од учесника овогодишњег Наградног књижевног конкурса најуспешније довршио Лазаревићеву приповетку "Стојан и Илинка".

Шабачка Висока школа струковних студија за васпитаче, расписује четврти по реду

КОНКУРС ЗА ЗАВРШЕТАК НЕДОВРШЕНИХ ПРИПОВЕДАКА ЛАЗЕ К. ЛАЗАРЕВИЋА

Четврти по реду конкурс, расписује се за заврешетак недовршене Лазаревићеве приповетке "Стојан и Илинка"
Конкурс је отворен од 1.11.2016. до 21.3.2017.год. Награда за најуспешнијег аутора састојаће се од новчане награде (30 000 дин.) и повеље.
Право учешћа имају сви аутори који пишу на српском језику, осим чланова стручног жирија.
Део приповетке "Стојан и Илинка" који је сачуван у белешкама Лазе К. Лазаревића не може при завршетку приповетке бити измењен или скраћен, бећ само допуњен у складу са стилом и језиком Лазе К. Лазаревића. Сви делови приповетке које је аутор у својим белешкама назначио као недовршене морају бити допуњени.
Радове под шифром слати на адресу Висока школа струковних студија за васпитаче, Добропољска 5, 15000 Шабац, са назнаком "За књижевни конкурс" Радове слати у три примерка, у уобичајеном формату, са разрешењем шифре у посебној коверти. Један аутор може послати више радова.
Стручни жири објавиће резултате конкурса , име аутора који је најуспешније, у складу са стилом, језиком и поетиком Лазе К. Лазаревића, довршио Лазаревићеву приповетку "Стоја и Илинка" до краја априла 2017.
Организатор конкурса има искључиво право првог објављивања награђених дела, у оквиру будуће Збирке довршених приповедака Лазе К. Лазаревића, прикупљених на наградним књижевним конкурсима које реализује организатор, а кoja ће се штампати након завршених планираних седам циклуса конкурса.

Текст недовршене приповетке "СТОЈАН И ИЛИНКА"

Опште напомене уз текст

Додатна упутства и објашњења путем порука

увећај слику

БЕСЕДА ПОВОДОМ ДОДЕЛЕ НАГРАДЕ

      Поштовани,
      Захваљујем вам се на указаној части и срдачно поздрављам: уважене чланове жирија, цењене колеге, драге студенте, угледног домаћина - шабачку Високу школу струковних студија за вaспитаче, представнике медија и све присутне поштоваоце нашег књижевног великана, Лазе Лазаревића.
      Оригинална и инспиративна идеја професорке др Ружице Јовановић, да се путем књижевног конкурса доврше приповетке књижевника који је обележио битну епоху у нашој историји књижевности, јер га је прерана смрт омела да их сам доврши и објави, изродила је изазов да покушам својом креативношћу да допрем до многих сегмената његовог књижевног опуса. У трагању за најприкладнијом идејом, користећи вокабулар 19. века и уједно пратећи пишчев стил приповедања, трудила сам се да се што више приближим већ постојећој концепцији приповетке. У томе ми је помогла многобројна литература, која је у данашње време врло доступна, захваљујући Интернету. Али, морам признати, да је коначна верзија наставка приповетке „Вучко“, јер сам често тежила да усагласим многобројне детаље који су захтевали неку корекцију, угледала светлост дана тек после низа измена. (Може се рећи и „буквално“ ,јер сам је писала, углавном, ноћу; због чега је и шифрована речју „шевећерија“- писање поред светлости свеће, што је било уобичајено за 19.век.А, ево и мале занимљивости и случајности: задњу ноћ писања овог рада, заиста је нестало електричне енергије, и прва помисао је била да упалим свећу, да запишем мисао, па ме је то инспирисало да је овако шифрујем.) Мада је мој ужи круг пријатеља, читајући и анализирајући написано, имао друго, више симболично и књижевније тумачење за разлоге ове шифре, морам их разуверити. Али ми се, у сваком случају допада и њихов начин размишљања који се везује за религијско тумачење светлости свеће, са напоменом да таква свећа при том треба бити воштана, а не парафинска, какве обично користимо када нестане струје. Моја жеља да што боље проникнем у недостижни Лазаревићев, прозни израз, захтевала је да посветим много времена анализи свих његових дела, што ми је причињавало задовољство, јер сам љубитељ књижевности, нарочито оне која је заслужено ушла у књижевну историју, као што је Лазаревићева.
      Желим да упутим подршку и похвалу за овако узвишен подухват и важан корак, као што је „Конкурс за завршетак недовршених приповедака“, јер се њиме освежава сећање и значај на зачетника и творца српске психолошке приповетке, истакнутог лекара, поклоника патријархалних вредности и великог хуманисту Лазу К. Лазаревића.
      Поносна сам и драго ми је да сам студент високо-образовне установе која препознаје значај нашег културно-историјског наслеђа и утиче на очување и углед српске традиције и културне баштине. Овакви примери на уздизању културне свести данашњег савременог човека,који је често заокупљен странпутицом, вредни су поштовања. Трудићу се и као појединац и као члан и учесник многих садашњих и будућих манифестација, да допринесем популаризацији оваквих иницијатива које оплемењују српске књижевне и друге токове. Садашња и будућа професија мене и мојих колега, налаже да нараштајима који долазе указујемо на овакве вредности нашег друштва. Али,када волите оно чиме се бавите, такав циљ може само да вам причињава задовољство.
      Изузетно почаствована наградом, још једном се захваљујем цењеном жирију и поздрављам све присутне. Хвала!
Јелена Николић
Шабац, 16. 5. 2016.

Образложење жирија

Вучко, главни лик једног од одломака из Лазаревићеве заоставштине (у научним издањима води се под насловом Вучко), појављује се у више таквих, незавршених текстова: и Вучко. и Баба-Вујка, и Стојан и Илинка. Међутим, у завршеној Лазаревићевој приповијеци Он зна све Вучко је добио цјеловиту литерарну физиономију. Он у тој приповијеци није главни јунак, али јесте онај ко од дјетета «хајдучке крви» постаје поуздан члан породице, као млађи брат равноправан у послу са старијим братом, узоран и поштован дјевер, потом младожења и (вјероватно) свој газда, пошто приповијетка завршава прошњом дјевојке, комшинице. Лазаревић је од дјечака мангупа, чапкуна, могућег криминалца или пропалице, створио примјерног младића, уз љубав, породичну слогу и велико повјерење старијег брата и снахе.
Одломак Вучко је најпотпунија обрада овога лика у Лазаревићевој прози. Истраживања његове рукописне заоставштине (која је пропала у Другом свјетском рату, али је срећом била преписана и пописана) свједочи да је Вучко био најприје Јова, а Баба Вујка – Аница, па Јока, а да је приповијетка била најављена за часопис Отаџбина још 1880. године под насловом «У снегу» (јер је кажњени дјечак, једна од епизода из бурне његове младости, побјегао од куће и пронађен полусмрзнут «у снегу»). А како се Вучко у приповијеци Он зна све, објављеној 1889, појављује у сличним контурама као и у овим одломцима, јасно је да овај мотив прогони Лазаревића десетак година и да га је савладао не градњом главног лика приповијетке, већ укључивањем у причу о старим, патријархалним породичним односима, гдје се искушења савлађују оданошћу и љубављу. То говори и о природи Лазаревићеве стваралачке имагинације: мајстор језика, описа, дијалога, драматичних сцена, психолошких нијанси, он је за десет година књижевног рада написао свега девет приповиједака – али таквих да се без њих не може замислити српска приповијетка - ни најизбирљивија, најстрожа, најминималнија антологија те врсте не може овог приповједача изоставити.*
* Дозволите малу узгредицу: у једној антологији руске приповијетке, гдје су се нашли Толстој и Чехов, грешком се нашла Лазаревићева приповијетка На бунару. Приказујући ту збирку, Лу Саломе, пријатељица чувеног и великог пјесника Рилкеа, утврђује грешку, зна да је Лазаревић српски писац, али наглашава да је његова приповијетка у тој збирци најљепша.
Дакле, Лазаревић се десетак година мучио око свога Вучка, који је био и Јова, и Младен, а можда је имао још имена, а учесници нашег конкурса су дилеме великог приповједача разрјешили за који мјесец дана, можда у једном радном дану. Привилегија оних који окончавају туђи текст је што не почињу од почетка: они добијају назнаке краја или наставка, а ослобођени су искушења генезе. (Аутор, међутим, свој текст може мијењати све док га не уништи или не заврши.) Све је учеснике овог конкурса привукла посљедња реченица Лазаревићевог текста, гдје Вучко одлази у добровољце, иако га је газда ослободио обавезе да иде у рат. Једни су, и то је врло добро, покушали да ту његову одлуку мотивишу не његовом «хајдучком крвљу», већ пребацивањем околине да га газда штити због кћерке; други су оставили отворено поље српско-турских ратова, производећи у њима Вучка у националног јунака, истовремено тешког инвалида, без моћи да ради било шта, осим да живи од милостиње. Наша награђена ауторка се држи језичких тенденција Лазаревићеве прозе, понегдје преувеличавајући број архаизама, понегдје заборављајући ко прича причу (ауторски глас или глас уведеног приповједача); једну празнину, кад мали Вучко «крвавим очима» пиљи у играча билијара који га је батинао, попуњава сценом у кафани, док несрећног Вучка, ратног инвалида који остаје и без драге, и без мајке, и без завичаја, тек у потомству учини сретним. По свој прилици његов син жени се кћерком његове драге, дјевојком која је остала сироче. Тако су се спојили невоља и судбина, чему је Лазаревић као приповједач склон. Динамичан ток и исход радње препоручио је овај «завршетак» за награду једногласном одлуком жирија!* *Уз још једну узгредицу: утицај лексике наше прошлогодишње добитнице награде, Љиљане Нинковић Мргић, на овогодишњу добитницу, Јелену Николић, наслућује да се овдје ствара нова традиција, да не кажем «школа настављача», која не слиједи само Лазу Лазаревића већ се развија и у духу нових времена и савремених стилских оријентација.

Предсједник жирија
Проф, др Душан Иванић

У Шапцу, 16. маја 2016.

Довршена приповетка Лазе К. Лазаревића ВУЧКО – аутор Јелена Николић

Резултати Трећег конкурса за завршетак недовршених приповедака Лазе К. Лазаревића

Шабачка Висока школа струковних студија за васпитаче, расписује трећи по реду

КОНКУРС ЗА ЗАВРШЕТАК НЕДОВРШЕНИХ ПРИПОВЕДАКА ЛАЗЕ К. ЛАЗАРЕВИЋА

Трећи по реду конкурс, расписује се за заврешетак недовршене Лазаревићеве приповетке "Вучко"
Конкурс је отворен од 1.11.2015. до 21.3.2016.год. Награда за најуспешнијег аутора састојаће се од новчане награде (30 000 дин.) и повеље.
Право учешћа имају сви аутори који пишу на српском језику, осим чланова стручног жирија.
Део приповетке "Вучко" који је сачуван у белешкама Лазе К. Лазаревића не може при завршетку приповетке бити измењен или скраћен, бећ само допуњен у складу са стилом и језиком Лазе К. Лазаревића. Сви делови приповетке које је аутор у својим белешкама назначио као недовршене морају бити допуњени.
Радове под шифром слати на адресу Висока школа струковних студија за васпитаче, Добропољска 5, 15000 Шабац, са назнаком „За књижевни конкурс“ Радове слати у три примерка , у уобичајеном формату, са разрешењем шифре у посебној коверти. Један аутор може послати више радова.
Стручни жири објавиће резултате конкурса , име аутора који је најуспешније, у складу са стилом, језиком и поетиком Лазе К. Лазаревића, довршио Лазаревићеву приповетку „Вучко“ до краја априла 2016.
Организатор конкурса има искључиво право првог објављивања награђених дела, у оквиру будуће Збирке довршених приповедака Лазе К. Лазаревића, прикупљених на наградним књижевним конкурсима које реализује организатор, а кoja ће се штампати након завршених планираних седам циклуса конкурса (први је реализован 2013-2014. год.) за седам незавршених приповедакa.

Текст недовршене приповетке "ВУЧКО"

увећај слику

БЕСЕДА ПОВОДОМ ДОДЕЛЕ НАГРАДЕ

Уважени домаћини, покровитељи и остали, овде присутни, поштоваоци живота и дела великог српског хуманисте и приповедача - Лазе Лазаревића – СВЕ ВАС ПОЗДРАВЉАМ! Неуморним својим прегалаштвом, родољубљем и човекољубљем испољеним у његовом бурном времену (а, у Србији су сва и увек таква) Л. Лазаревић је – вредном литературом, као и сваким кораком прекратког живота – потврђивао формат великог Човека, каквим би се - с разлогом - дичиле и много веће завичајне средине него што је његова, шабачка, и далеко веће државе, него што је Србија. Зато ми је драго што су и данашњи Шапчани свесни значаја живота и дела свог великог земљака…
Искрено вам честитам на испољавању такве своје самосвести! Честитам и себи, разуме се, што сам стекла ову лепу прилику да се нађем овде, у пријатној улози – лауреата овогодишњег, литерарног надметања у дописивању недовршених приповетки непоновљивог приповедача - Л. Лазаревића.
Захваљујем се цењеном жирију (Председнику, проф. Иванићу, као и осталим уваженим члановима), што су имали слуха за мој покушај искреног понирања у језичко-стилски приповедачки простор нашег знаменитог приповедача, као и у опште-људске (социјалне, етичке, духовне…) проблеме и дилеме литерарних јунака из Лазаревићеве недовршене приповетке – БАБА ВУЈКА.
Морам признати да ми је овај, несвакидашњи списатељски изазов, пружио много креативног уживања. Разумљиве (објективне и субјективне) препреке које су ми се наметале током рада, биле су уједно и својеврстан подстицај за напор да се савладају.
А њихово превладавање, подразумевало је – две фазе: припремну и креативну. У првој ПРИПРЕМНОЈ, било је нужно:
1. ЗУМИРАТИ СЛИКУ И АТМОСФЕРУ НА ДРУШТВЕНО-ИСТОРИЈСКОЈ ПОЗОРНИЦИ оновременог Балкана ( друга половинеа19. века), и тадашњих, (као и данас, и увек, – незаобилазних, а ретко, или никад - добронамерних), уплитања тзв. СТРАНОГ ФАКТОРА, са свим реперкусијама на судбине и свакодневни живот обичних људи по балканским и српским селима и варошима, па, и на животне садржаје конкретних јунака ове, па и неких других Лазаревићевих приповедака...
Такође, требало је детаљније УПОЗНАТИ, па по могућству, за ову прилику и УСВОЈИТИ вокабулар и битније специфичности оно-временог, српског, вуковског језика; док је ДРУГА фаза захтевала
2. ПРОУЧАВАЊЕ и што верније ПОДРАЖАВАЊЕ Лазаревићевог СТИЛА приповедања, као и - САГЛЕДАВАЊЕ његових животних принципа, ставова и система вредности, које је било нужно узети у обзир при креирању ликова и догађаја.
Ако је прва, ПРИПРЕМНА фаза, захтевала само време и труд око прегледања и пречитавања разних: историјских, лингвистичких и књижевних текстова, (с нагласком на опусу самог Л.Лазаревића), ДРУГА је већ зависила искључиво од личне имагинације, мојих субјективних могућности и ограничења. При томе ми је свакако ОТЕЖАВАЈУЋУ околност представљао недостижно згуснут, хируршки прецизан стил овог мајстора скенирања људских душа, о којем др. Владимир Јовичић, 1976 године, у предговору за САБРАНА ДЕЛА Л.Лазаревића, у издању београдског РАД.а, сасвим исправно, прецизира: ''Већ у експозицијама својих приповедака Лаза Лазаревић савладава нормалну животну инерцију додатним убрзањима, појачава осећања и чврстине карактера припремајући исходе на које би, без овог допунског убрзавања, драма много дуже чекала да дође до врхунца...''.
Мада је нека моја основна литерарна вокација (па и досадашња реализација списатељског опуса) претежно песничка, што подразумева сведеност лирског израза, највећу тешкоћу ми је ипак, представљала управо недостижност Лазаревићеве прецизне сведености у прозном изразу. Дакле, својски сам се трудила да обуздам расплинутост свог стила ал, како човек најтеже побеђује самога себе, верујем да је и коначни резултат мог напора око расплитања судбине БАБА ВУЈКЕ и њеног несрећног сина ВУЧКА, ипак морао остати делимично оптерећен мојим, стилским ограничењима.
С друге стране, ОЛАКШАВАЈУЋА је околност била - најдубља, лична, људска сагласност с моралним, животним и литерарно-филозофским ставовима: великог хуманисте, човекољупца, носталгичара и патриоте, борца за породичне вредности, а против усамљености међу људима и против сваког отуђења. Неки су му пребацивали (данас би таквих било тушта и тма!) - превелику завичајну носталгију, национални сентимент и величање патријархалних, породичних врлина… Међутим, Л.Лазаревић је сваким дахом свога живота сведочио широко, безобално човекољубље. Он је преко породице и завичаја, преко љубави за своју нацију, волео цео свет, сваког човека у њему. Јер, то једно друго не искључује. Напротив! Пре ће бити да једно друго условљава. Кроз историју, наводна љубав према човечанству је сувише често била изговор за најсуровија нечовештва и сатирања људских душа, па и читавих народа.
Колико сам лично сагласна с филозофско-животним ставовима великог Л.Лазаревића: у емоционалном односу према породици, завичају и широј, националној заједници, дозволите да илуструјем једном мојом песмом, насталом још пре четврт века, у тескобном, хипотетичком преиспитивању сопствених осећања према родном тлу и његовој угрожености…која на жалост, (та угроженост) и даље траје, дајући овој песми и дан-данас, потресну актуелност:
КАО РАМОНДИЈА….

Да ме ово небо не спутава;
Да ме ова брда не саплићу;
Пробала бих себе да спашавам
Одласком у неку туђу причу…
Ал пред гробом прабабе Ђурђије
(која нама никог – осим мене),
Од стида – у земљу очи кријем,
Чим помислим – да икуда кренем!

Ја разумем оне који беже
С овог врха зашиљеног коца,
Ал не могу вене да одвежем
Од авлије мог покојног оца…
Окружена очајем и грозом,
Стављам густу маску преко лица
И – посежем за анабиозом
Као РАМОНДИЈА – црна љубичица.

Преиспитивање о којем је у изреченој песми реч, хипотетичко је, као што рекох –, јер је уследило поводом масовних дилема других људи из моје околине, док за мене лично, дилема никад није постојала: одувек сам дубоко свесна како би мени лично, на сваком другом месту Планете било лошије него у мом, ма колико сиромашном и угроженом, Завичају. На сваком другом месту би ме свакодневно гушила – неподношљива завичајна носталгија. Она….Лазаревићевска.
Али, без обзире на такву духовну сродност, било би претенциозно поређење с Човеком чија је крилатица гласила: ''Како је лепо живети за друге!'' и који је читав свој живот - посветио ближњима,. Његов АЛТРУИЗАМ, посебно из визуре данашњег, нашег, отуђеног и себичног света напросто је - НЕЗАМИСЛИВ, ал зато није ништа мање пожељан и насушно потребан ради одбране…покушаја одбране – доброте и човечности у човеку.
На крају, имам потребу да ово данашње обраћање завршим цитирањем Владана Недића, који свој аналитичко-приређивачки текст за књигу ПРИПОВЕТКЕ Л.Лазаревића у издању београдске ''Народне књиге'' 1965 године закључује речима: ''Лаза Лазаревић живео је тридесет девет година и завршио је само девет приповедака, али без његовога кратког века и без његових малобројних дела Србија би била сиромашнија за једног великог уметника. И за једну велику душу, такође. Јер су човек и писац — као што је увек случај код најбољих — ишли истим кораком…''
Још једном захваљујем цењеном жирију што ми је, избором мог рада, учинио задовољство и част да будем део ваше, овогодишње светковине посвећене животу и делу великог Л.Лазаревића и све вас - од срца поздрављам ХВАЛА!

Љиљана Наномир

Образложење жирија

Резултати Конкурса за завршетак недовршених приповедака Лазе К. Лазаревића
Стручни жири за оцену радова приспелих на конкурс за завршетак приповетке Баба Вујка Лазе К. Лазаревића, објављен 1. новембра 2014, у саставу:

проф. др Душан Иванић, редовни професор Филолошког факултета у Београду, председник жирија,
др Славица Јовановић, професор Високе школе струковних студија за васпитаче у Шапцу,
др Ружица Јовановић, професор Високе школе струковних студија за васпитаче у Шапцу.

Стручни жири за оцену радова радио је у истом саставу и донео одлуку да је недовршену приповетку Баба Вујка Лазе К. Лазаревића најуспешније довршила Љиљана Нинковић Мргић, из Београда (рад под шифром ,,Галимедеја“). На адресу Високе школе за васпитаче у Шапцу, пристигли су радови 47 аутора. Захваљујемо се ауторима из Србије, Црне Горе и Босне и Херцеговине на учешћу. Свечана додела награде одржава се у понедељак, 25. маја 2015. у 17 часова у Високој школи струковних студија за васпитаче у Шапцу.
Mр Љиљана Нинковић Мргић (такође под псеудонимом Љиљана Наномир), политиколог, магистар правних наука, живи и ради у Београду. Пише и објављује поезију и прозу. (,,Случај Илије К“ роман ,,Дерета“ Београд, 2003; ,,Ошибана на нишану“, роман, у припреми за издавање у УКС. Песме и приповетке у часописима и зборницима.) Члан је Удружења књижевника Србије.
Велик одзив на конкурс (47 учесница/учесника) потврђује да је Лазаревић жив писац, не само у Шапцу, родном граду, већ и у свим земљама гдје је жива српска књижевност и српски језик. (Што је поводом његове прве објављене приповијетке, „Први пут с оцем на јутрење“, написао Тодор Стефановић Виловски, уредник Српске зоре, гдје је приповијетка штампана – да је она „упалила не само у Србији него и свуда тамо где се српска реч чује и српска приповетка негује“ – данас је још очитије него те давне, 1879. године.) Прошле године смо, уз награду за завршетак недовршеног одломка „Секција“ (Снежани Писарић Милић), рекли да приповједни текстови нису само оно што је њихов аутор написао, већ и оно што поводом њих може читалац мислити, уз сопствено искуство и имагинативну енергију, те да свако од нас другачије разумије и доживљава, гледајући на слова и ријечи, исти текст.
То се може рећи и поводом резултата конкурса за завршетак одломка „БабаВујка“ из Лазаревићеве заоставштине. У овом случају су, по мом суду, учесници конкурса имали тежи задатак него у случају одломка „Секција“. Тај одломак наиме има назначен расплет, концентрисан круг јунака и врло одређене чиниоце заплета. Баба Вујка се, међутим, појављује у три Лазаревићеве недовршене приповијетке („Вучко“, „Стојан и Илинка“, „Баба Вујка“) и у одломку „Ђаци“. То значи да су за учеснике конкурса биле умножене могућности исхода радње: у правцу развијања лика баба-Вујке, њеног односа према другим јунацима (Стојан, Илинка), или у правцу судбине њеног сина Вучка, чије се име такође налази у одломцима и у приповијеци „Он зна све“.
Није необично што је учеснике конкурса више привукао лик и судбина бунтовног сина него лик његове ојађене мајке. Ради се, да тако кажемо, о „лутајућем“ мотиву непослушног, непокорног дјечака, у сукобу са школом, вршњацима, средином, породицом, влашћу. Исход је или да страда или да се преобрази и на неком пољу дјеловања и живота постане ваљан. У српској књижевности варијанте овог мотива му многобројне, од Васе Решпекта и Бакоње фра Брне, романа Јакова Игњатовића и Симе Матавуља, до љупке „Зимске идиле“ Војислава Илића, с дједовом причом уз огњиште, о сиромашној жени и њеном сину, немирном Павлу, кога је Бог потјерао с рајских јабука у живот, са заповијешћу да слуша мајку.
Иако у одломку „Баба Вујка“ Вучко није главни јунак, постао је главни изазов учесницима нашег конкурса, утолико што дозвољава велик број фабуларних конкретизација. С друге стране, оно што је Лазаревић саопштио у свом одломку, није лако наставити. У томе тексту је изразита вербално-сликовна имагинација, па снатрења, снови, жеље, фантазије, све оно што је област слободне имагинације, односно неконтролисане сликовитости, али и стања обузетости емоцијама стапања, саживљености утисака са простором, предметима, ситуацијама, лицима. Лазаревић у поље имагинативног смисла уздиже управо овдје дијелове који се састоје од чистих описа стања ствари како се оно преноси у дух посматрача/приповједача.
„...а сећам се, кад сам већ унутра био, да никад нисам могао гласно говорити: све ми се чинило да ћу поплашити ову тишину. Деси се тада да баба Вујка изађе у врт, да ми донесе бресака, ја сам остао у соби, и тада ми је тако чудно било да сам падао у неки сан: Амина лежи пред вратима и спава на поливеним водом циглама, које распростиру хладовину по целој кући; сунце греје на прозор, а ветар поноси руже и шибље, по патосу се шарају живе слике, кандило трепери, лаке од ћећерлије завесе полећу у висину као какви грдни лептирови, чубар мирише - мене стане нешто изнутра гонити да устанем са свога седишта. (...) Већ почињу да оживљују сви предмети, кад баба-Вујка улази с бресквама у рукама. Али она место да разагна сан, само га меша са неком побожном јавом, и мени још јаче зуји нешто у ушима, и још тишији ми је глас. (...)“
То су епифанијски моменти, кад душа предмета, што би рекао Џемс Џојс, почиње да зрачи. Тим својим текстом Лазаревић је, можда више него иједним другим, отворио поље импресионизма у српској књижевности: ствари постају оно што је њихов лик у нашој души, у души приповједача, гледаоца, посматрача, јунака.“
Наше такмичаре или такмичарке је привукло прије свега отворено поље судбине Баба-Вујкиног сина Вучка и могуће везе са судбинама других јунака. За једне ће отићи у калуђере, за друге постати јунак српско-турских ратова, за треће страдалних на балканским просторима у немирном турском царству. Рад који смо одабрали, једногласно, такође од Баба-Вујке прелази на Вучка и његову несрећну судбину, у фабули која тежи романескној структури, са елементима криминалистичке (или пикарске), љубавне и породичне приче. Што рад наше добитнице, Љиљане Нинковић Мргић, посебно издваја – то је лексика, која се добро уклапа у профил Лазаревићеве лексике или лексике његовог доба, с веома ријетким дијалектизмима и архаизмима (нпр. ријеч „отпут“, „алс“). Иако на маргини, у овом наставку Баба Вујка је остала и у Вучковом видокругу и у видокругу наше добитнице, што нас је водило једногласној одлуци да јој додијелимо награду.

Проф. др Душан Иванић, председник жирија

Довршена приповетка Лазе К. Лазаревића БАБА ВУЈКА – аутор Љиљана Наномир

Резултати Другог конкурса за завршетак недовршених приповедака Лазе К. Лазаревића

Шабачка Висока школа струковних студија за васпитаче, расписује други по реду

КОНКУРС ЗА ЗАВРШЕТАК НЕДОВРШЕНИХ ПРИПОВЕДАКА ЛАЗЕ К. ЛАЗАРЕВИЋА

Други по реду конкурс расписује се за заврешетак недовршене Лазаревићеве приповетке "Баба-Вујка"
Конкурс је отворен од 1.11.2014. до 21.3.2015. год.
Награда за најуспешнијег аутора састојаће се, као и претходне године када је расписан први конкурс на коме је успешно довршена приповетка ,,Секција,, од новчане награде у износу од 30 000 дин. и повеље.
Право учешћа имају сви аутори, осим чланова стручног жирија.
Део приповетке "Баба-Вујка" који је сачуван у белешкама Лазе К. Лазаревића не може при завршетку приповетке бити измењен или скраћен, бећ само допуњен у складу са стилом и језиком Лазе К. Лазаревића.
Радове под шифром слати на адресу: Висока школа струковних студија за васпитаче, Добропољска 5, 15000 Шабац, са назнаком ,,За књижевни конкурс ,, Радове слати у три примерка , у уобичајеном формату, са разрешењем шифре у засебној коверти . Један аутор може послати више радова.
Стручни жири објавиће резултате конкурса до краја априла 2015. год.

Текст недовршене приповетке „Баба Вујка“

БЕСЕДА ПОВОДОМ ДОДЕЛЕ НАГРАДЕ

Морам признати да сам од оних који радије пишу него што говоре. Иако радим у школи, нисам предавач, и немам ту вештину говорништва као присутни чланови жирија. Оно што данас желим рећи ставила сам на папир, јер ако то покушам изговорити без папира, изрећи ћу све друго, само не написано. (Причам и дишем помало тешко, јер имам проблема са дисањем, са алергијама ...)

Поздрављам све присутне. Домаћине у овој образовној установи, уважене чланове жирија, публику, представнике медија. Рекла бих да срећа има различита лица, али овај дан, овај тренутак том лицу среће даo би посебан сјај, да наш сусрет није померило оно што јесте. Али, верујем, да је иза нас опасност која се надвила над Србијом.

Кроз град или варош Шабац (за сваки град осим Београда кажем варош, јер ми реч срцу блиска и топла), прошла сам небројено пута. Шабац ми је незаобилазна тачка на животној релацији Братунац – Сомбор. Ретко сам се овде задржавала. А бољи повод од овог за мој боравак у Шапцу не постоји.

Шта бих вам рекла о свом животу?

Рођена сам у Сребреници, одрасла у Братунцу, живим у Сомбору. Само онај ко је напустио место одрастања, може разумети осећај неприпадања ни једном месту. Место где сам одрасла више не постоји, јер га је рат потпуно изменио. Тамо живе неки други људи, тамо су стасали неки нови клинци, остало је тек по неко лице, да не бих помислила да ми је прошлост као гумицом избрисана. На Сомбор варош се још увек навикавам. Ето, има породица где свака генерација почиње живот на другом месту. И тако се губе корени.

Волим топлину босанског човека. Разумем култ рада србијанског човека, упознала сам га за четири године мојих средњошколских дана у Љубовијског гимназији. А Сомбор и ја ћемо до краја остати у покушају да се навикнемо и прихватимо једно друго.

Па добро - Може се делимично живети и изван времена и простора, нпр, у нечијем срцу, причи, песми, сећању, или сновима.

Шта бих рекла о мом књижевном раду?

Ја не пишем много и не пишем често, а са објављивањем сам почела касно.

Мој књижевни пут је необичан. Врло млада сам објављивала приче у часописима, када сам нпр у "Базар"-у, "Најлепше прича читалаца", када сам те давне 86. године добила трећу награду. Године 1987. сам се удала, отишла у Сомбор и ту настаје пауза.

Деведесетих година радила сам у ОШ "Лаза Костић", где сам три године заредом писала текстове за драмску секцију, и била сам вероватно једини секретар школе који је радио са децом. Тренутно сам запослена на радном месту шефа рачуноводства у ОШ "Никола Вукићевић" у Сомбору. А знате да су рачуновође врло озбиљне и ћуте на радном месту. Не уклапам се у профил рачуновође, јер нема веће супротности уметности од рачуноводства!

Од првог написаног и награђеног романа "Варљива игра светлости", па до његовог објављивања протекло је девет година. Чекала сам да ми син дипломира. Док сам ја сачекала да у животу урадим ово и оно, па тек онда да се посветим себи, године су прохујале... Зато, нађите времена за себе! Од децембра 2010. до данас сам објавила два романа и једну романсирану биографију. Требало ми је двадесет година рада за "успех преко ноћи" - како ми кажу. И како то мени са лакоћом све иде.

За мој однос према писању, за неписана правила међу људима који се баве писањем, много ми је помогло дружење са сомборским глумцем, драмским писцем и песником Вељом Суботићем, који је написао најсомборскију песму "Фијакерист". Било је то моје прво суочавање уживо са несрећном судбином песника, још за живота заборављеног. И памтим све што ми је рекао... и био је у праву...

Прва два романа су опроштај и моје помирење са свим што нас је снашло, писано из угла јунакиње Емине, савремене жене из мешовитог брака, која је одрасла у патријархалној средини. У центру мога интересовања је душа - шта она трпи, преживљава, подноси, искушења на која наилази, и како се бори. И како се избори на крају. Други роман "Небески плес" је наставак првог, мада је и целина сама за себе. Писала сам га у женском манастиру на Фрушкој Гори, и могло би се рећи да је психолошки роман. На крају књиге постоји додатак "турцизми", зато што их ја још увек употребљавам, јер сам одрасла у средини где је такав говор нормалан и уобичајен, мада сам се с година помало одвикла од њега. Уграђена је у роман прича "У име свих (паса) луталица", за коју сам добила другу награду на конкурсу "Милован Видаковић" у Будимпешти, када је прву награду за прелепу причу "Смрзнуто пуце" добила ваша суграђанка Јелена Кујунџић, са којом сам заједно ишла на доделу награда.

Трећа објављена књига, "ЛАЗАР од салаша до Холивуда", је романсирана биографија Лазара Рајића, (у филмском свету познатог као Lazar Rockwood, (снимио је преко 100 филмова, од тога 36 су главне, пореклом је Сомборац, а живи 45 година у Канади, и само је два пута био у Србији). Никада га нисам видела, осим на филму и на фотографијама. И ту биографију написала сам на основу телефонских разговора, јер он не користи компјутер. На прошлогодишњем Сајму књига, на штанду за дијаспору, изазвала је прилично интересовања, првенствено због начина на који је писана. Имала сам на располагању само глас човека да уђем у његов живот, и у свет филма, који је за мене помало стран.

Број девет је обележио мој живот. Дуго би трајало када бих све наводила. Рећи ћу само да имам једног сина кога сам родила 09.09., и био је 9 у породилишту, и то да се у другом роману "Небески плес" који сам објавила у библиотеци у Врбасу, радња дешава у девет дана, где постоји девет снова. Ето, и један од рецензената презива се Деветак, уредник часописа "Траг" у Врбасу.

А сада, о писању и довшетку приповетке "Секција".

"Секција" има девет поглавља. Ништа на овом свету није случајност.

Девет приповедака великог Лазе Лазаревића, у вечност уписаних. И огромно искушење пред којим сам се нашла због конкурса за довршетак недовршене приповетке "Секција". Елем, недовршених има осам, али док прођу ова два циклуса наћи ће се и девета недовршена.

Мој први сусрет са животом и делом Лазе Лазаревића био је кроз лектиру, као и већини, али не препричаној на интернету. Две приповетке "Све ће то народ позлатити", која је мени најблискија, и "Први пут с оцем на јутрење" су ми остале у сећању.

Честитам на идеји Др Ружици Јовановић да се доврше приповетке, јер је грех да се не прочита свака реченица коју је Лазаревић написао. Овај конкурс је сам по себи необичан, јер не знам да ли је нешто слично било до сада. И то му је дало посебну драж. Велика је храброст сама идеја, још већа одлучити чији је довршетак најуспешнији, али, верујте храброст је написати и послати... још ако је човек сумњичав, а при том сте и жена, па се додатно морате доказивати. Верујем да жене, много лакше и лепше улазе у дело, живот и дух мушкарца, и интуитивније читају оно ненаписано између редова.

Тренутак када сам видела конкурс био је дан када је и објављен. Прочитала сам написано, и остала задивљена, посебно личношћу Илије писара. Писарић је моје девојачко презиме, али ја се препознах у карактеру тог човека, стадалника.

Замислила сам се над оним смерницама-реченицама које је писац оставио за довршетак. Неколико приповетки Лазе Лазаревића ми је помало бајковито, идилично, а "Секција" је сурова стварност, као и приповетка "Све ће то народ позлатити". Ту ноћ сам провела будна. И многе после тога. Слагала се прича у мојој глави. Стављена је на папир. Поново сам читала и ишчитавала објављене приповетке, све што сам могла наћи о његовом животу у књигама. Хвала и интернету, понудио је много информација. И прича је била готова.

Годинама сам опсесивно читала све што би ми дошло под руку, да би све прочитано прошло као кроз сито у мене. Почела сам да пишем и тражим свој стил. Овога пута, задатак је био ући у стил толико великог уметника, измерити колико и чега има у објављеном делу па наставити истим или сличним односом радње, описа, дијалога. Да би се довршила "Секција" мора се не само волети, него обожавати дело Лазе Лазаревића. Мени је већина његових реченица као празник. Толико је пуноће у њима, да би се од сваке још једна прича написала. Свака моја реченица у наставку је тражила упориште или у његовом делу или животу.

До сада сам слушала само похвале на рачун "Секције", али и питање зашто, поред својих текстова, имам потребу да довршавам туђи текст. Онима који нису прочитали топло препоручујем, јер бесмртни Лаза Лазаревић је то заслужио и задужио српски народ.

"Секција" је мене напросто, фасцинирала.

Али оно, што је мислим да је најважније, то је онај фини сребренкасти прах нежности и љубави који из душе проспемо по тексту написаном по туђој мери, а волите га као своје. Баш као када поред свога детета имате потребу усвојити и волите туђе дете.

Снежана Писарић Милић

Образложење жирија

Упадљив одзив на конкурс (55 учесника) показује да приповједни текстови нису само оно што је њихов аутор написао, већ и оно што поводом њих може читалац мислити. Модерна дисциплина или метод у проучавању приповједачких дјела, когнитивна наратологија, хоће да каже како је наш свијет отворен према свијету текста сопственим (нашим) искуством, имагинацијом као дијелом нашег бића, те да свако од нас другачије разумије и доживљава текст, без обзира што је он у словима и ријечима исти за све.

Недовршена приповијетка Секција је међу Лазаревићевим текстовима из заоставштине (не рачунајући Швабицу) најразвијенија. Аутор је у њој обликовао уводни дио до заплета и назначио основне елементе расплета, односно судбину јунака: државног званичника, судског писара Илију на службеној ексхумацији покојника (умро усљед тешког рањавања у сеоској свађи) убије његов син Живан, противећи се да се леш откопава и вади из гроба. Иза писара остаје жена и четворо дјеце, без правог издржавања. Убица, свјестан почињеног гријеха, за вријеме и послије издржане казне кришом помаже дјецу да се школују, шаље им помоћ о празницима, а породица писарева не зна ко то чини. Најстарији син одраста чекајући да се освети, и кад му се пружи прилика, убија Живана и сазнаје истог часа да убија добротвора породице.

Учесници конкурса су били обавезни да поштују Лазаревићев текст и сиже у цјелини (заплет, елементи расплета, исход). Дакле, они нису имали велику слободу имагинативне надградње, јер је фабула задата. Могла се допуњавати узгредним сценама, околностима достављања помоћи, животом породице покојног Илије писара, одрастањем дјеце/синова и избором ситуације у којој ће се извршити освета, те реакцијама свједока/посматрача или каснијим одјецима на тај мучан чин.

У основи заплета и расплета лако је препознати елементе Лазаревићеве поетике: у оба случаја је нека врста парадоксалног, или трагичног обрта, у којему страда "невини кривац": Илија, свјестан да се сукобљава с патријархалним нормама (које би и сам поштовао), као исправан службеник хоће да обави "државни" посао. Син Илијин се свети (иако је убица већ кажњен затвором), по истим, патријархалним нормама. Парадоксална је и позиција убице који постаје добротвор, и позиција осветника, који убија – убицу добротвора.

У Секцији се види колико је Лазаревић писац танке линије суочавања крајности, раздвајања и спајања свијета наше фоклорно-патријархалне културе и културе модерних времена (која се ослања на државу, њен закон, и њену силу), са свијешћу да постоји и друга, архаична страна поимања свијета, која такође има своја правила и своја виђења правде... Тако Лазаревић остаје жив глас прошлости који одјекује и међу писцима и међу читаоцима, провјеравајући њихово осјећање правде и права, трепет душе, смисао слутњи и снова.

Пред учесницима конкурса се нашао у први мах једноставан задатак: да попуне празнине које је Лазаревић већ назначио у нацрту приповијетке. На њима је, међутим, био терет који се тицао стила, емотивности, лексике и онај крајње специфичан спој Тургењева и Гогоља, како је дефинисао Лазаревића његов пријатељ Лаза Костић! Та нарочита хумористичко (па чак и гротескно)-сентиментална црта Лазаревићевог излагања тешко се опонаша, камоли да се досеже. Оваква допуна, како је предвиђена конкурсом, обухватала је сплет сложених умјетничких захтјева и рјешења. Добитница награде је успјела да искористи предложак, оно што је у заоставштини, да усвоји Лазаревићев рјечник, оствари или, боље речено, продужи већ дати ритам приповиједања и изабере ситуације и односе међу актерима које повезује патос страдања и нека врста више правде као трагичне заблуде. По Драгиши Живковићу та је приповијетка, да је довршена, могла бити својеврсна српска умјетничка презентација `злочина и казне`. Можда ће се послије овог завршетка примаћи томе циљу!?

Проф. др Душан Иванић, председник жирија

Резултати конкурса за завршетак недовршених приповедака Лазе К. Лазаревића

Довршена приповетка Лазе К. Лазаревића СЕКЦИЈА – аутор Снежана Писарић Милић

Шабачка Висока школа струковних студија за васпитаче, у години када се навршава 125 година од избора Лазе К. Лазаревића за члана Српске академије наука за заслуге на књижевном пољу, oбјављује

КОНКУРС ЗА ЗАВРШЕТАК НЕДОВРШЕНИХ ПРИПОВЕДАКА ЛАЗЕ К. ЛАЗАРЕВИЋА

У првом четворогодишњем циклусу биће расписани конкурси за завршетак приповедака „Секција“(2013), „Баба-Вујка“(2014), „Вучко“ (2015), „Стојан и Илинка“(2016).
Први конкурс расписује се за заврешетак недовршене Лазаревићеве приповетке „Секција.“
Конкурс је отворен од 1.11.2013. до 21.3.2014.год. Награда за најуспешнијег аутора састојаће се од новчане награде и плакете.
Право учешћа имају сви аутори, осим чланова стручног жирија.
Део приповетке „Секција“, који је сачуван у белешкама Лазе К. Лазаревића, не може при завршетку приповетке бити измењен или скраћен – већ само допуњен у складу са стилом и језиком Лазе К. Лазаревића.
Радове под шифром слати на адресу Висока школа струковних студија за васпитаче, Добропољска 5, 15 000 Шабац, са назнаком „За књижевни конкурс“. Радове слати у три примерка , у уобичајеном формату, са разрешењем шифре у одвојеном писму. Један аутор може послати више радова.
Стручни жири објавиће резултате конкурса до краја априла 2014. године, када се навшава 135 година од када је прва приповетка Лазе К. Лазаревића Први пут с оцем на јутрење (првобитно је имала наслов „Звона са цркве у Н.“ ) објављена у часопису „Српска зора“ .

Текст недовршене приповетке

Образложење конкурса:

На XXIII Седници Наставног већа Високе школе струковних студија за васпитаче у Шапцу, која je одржана у уторак, 24. септембра 2013. године са почетком у 11 часова, чланови већа једногласно су прихватили предлог и образложење др Ружице Јовановић о покретању књижевног конкурса за завршетак недовршених приповедака Лазе К. Лазаревића, ујединивши традицију васпитно-образовног рада Школе са тенденцијом напретка, у образовању и култури. Школа ће обезбедидити услове за рад жирија који ће чинити доктори филологије, искључиво они који се у свом раду из области књижевне историје баве, или су се бавили прозом реализма и Лазаревићевим приповедачким опусом од девет завршених и осам незавршених приповедака. Школа ће обезбедити награду најуспешнијим учесницима, у виду новчаног износа и плакете, као и објављивање завршених приповедака, после два четворогодишња циклуса. Први четворогодишњи циклус обухватиће конкурсе за завршетке (на основу пошчевих сачуваних текстова и бележака) следећих приповедака:

1. „Секција“
2. „Вучко“
3. „Баба-Вујка“
4. „Стојан и Илинка“

Приком уметничког обликовања тема приповедака, основни, недовршен текст не сме се мењати; наставак, допуна, епизоде... морају бити у складу са језиком, стилом и књижевним поступком великог Лазаревића који је успевао да „своје реалистичко сликање живота прожме дискретним лиризмом, племенитим и узвишеним идејама и осећањима. И у изражају он се углавном води уметничким разлозима. Посматрајући живот, он је запажао карактеристике типова, призора, разговора, бележио узгред, а доцније напорно и савесно тражио могућности како да ту грађу преточи у језику прикладно, неусиљено и концизно дело. Он је један од ретких српских писаца који су по цену великих напора тражили најбољи израз и најскладнији облик, који је умео да изабере фабулу, да је развије драматично, да кроз њу опише занимљиве епизоде, живе дијалоге, да да пластичне описе и узбудљива и нежна осећања. Читајући велике европске писце, нарочито Тургењева и Гогоља, он је на њиховим делима развио укус и учио вештину израза и компоновања. Лазаревић је књижевни посао схватио озбиљно и савесно; био је свестан да српској приповеци недостаје уметничка форма, а не надахнуће, и одиста је успео да је реформира и да српску приповетку уздигне на ниво европске уметничке приповетке“ Сматрамо лепим изазовом и задатком, који овај конкурс поставља пред приповедаче, да учине оно што Лаза К. Лазаревић није стигао да учини - доврше започете приповетке великог писца.

Наставно веће шабачке Високе школе струкових студија за васпитаче
Шабац, 1. 11. 2103.